To leto je bilo čudno lakše od svih ostalih. Faks je bio bataljen odavno, svi uslovi prebrinuti prethodnih godina, a mi bili zarobljenici domske rutine, koju smo sami kreirali. Spavaš, ručaš, prazno, fudbal u šest i na kraju pivo. Mesecima unazad.
Kako to već biva sa mnom, početkom juna mi je palo na pamet da idem na Work and Travel. Opet. Nisam ni razmišljao nešto puno o tome pre, samo je polako počela da me davi ta ustaljenost. Nešto mi nije dalo mira kako smo dublje zalazili u leto. Predložih jednom drugu da idemo na Work and Travel. “Da , što da ne”, otprilike je bio njegov odgovor. Više se i ne sećam da li je mislio ozbiljno u tom trenutku, samo znam da smo nakon par dana bili u agenciji. Naravno, bio je jun, svi poslovi su bili davno otišli, a ja nisam hteo da se vraćam kod prethodnih poslodavaca. Bila je godina 2008, godina najveće ekonomske krize u SAD. Dakle, razumno je bilo odustati. Mi smo, naravno, odlučili da idemo. Na Visa waiver program (posao se nalazi po dolasku u Ameriku). Mislim da je to bila jedina godina kad je bio moguć u Srbiji.
Kad ništa ne može da te zaustavi!
Vize smo dobili lagano. Znam, jer ne mogu da se setim tog intervjua. Onog drugog, kad sam se provukao kroz iglene uši, se sećam i danas. Do detalja.
Logično, sledeći korak je bio da napravimo žurku. Trebalo je oprostiti se sa prijateljima sa dugih fudbalskih popodneva i još dužih pivskih noći. Tog dana, kada je taj „event” trebalo da bude upriličen, desio nam se “mali” peh. Moj drug Dare je pokušao, iz samo njemu poznatih razloga, da preskoči ogradu, oko 2m visoku. Ishod – teška povreda potkolenice, nagnječenje. Nije bila polomljena, ali doktor je savetovao oko 10 dana strogog mirovanja. Džaba smo mi njemu objašnjavali da sutra imamo avion i da treba da letimo za Ameriku, on je ostao pri svojim stavovima. I mi, naravno, pri svojim. Žurka je bila uveče, let je bio dva sata nakon žurke. Sećam se da je Dare kukao kako ga boli noga. Nisam obraćao pažnju, imao sam svojih muka. Svako ko se treznio budan, zna o čemu pričam.
Ne znam na kom aerodromu smo bili. Čini mi se da je bio “Hitrou”. Iz nekog nepoznatog razloga, Dare je krenuo da peva pesmu Mileta Kitića. Glasno da svi čuju. Sećam se izbezumljenih pogleda većine ljudi, i diskretnih osmeha nekolicine. Ima Jugovića, svuda i uvek. JFK je bio prometan. Uobičajno. Isti puniji gospodin koji prodaje karte za “shuttle”. Menhetn je izgledao podjednako fascinantno, kao i uvek kad ga posetiš. Nismo imali previše vremena da uživamo u njegovim čarima. Greyhound ne bi čekao na nas. Njujork, Pensilvanija, Merilend, Delaver i najzad Virdžinija. Sve u svemu, duplo manje vremena nam je trebalo da preletimo okean.
Kada smo stigli u Virdžiniju Bič jedino što nam je bilo obezbeđeno je smeštaj. Ali ako stignemo do 4 sata. Mi smo stigli u 6 ili 7. Radnik na recepciji nam je rekao da možemo tek sutra da koristimo besplatni smeštaj, a večeras moramo platiti. Po 40 USD. Htedoh da spavam u parku, ali mi bi žao Dareta, koji je već bio u ozbiljnim bolovima.
Sutra je već valjalo razmišljati o traženju posla. Čak smo i kupili pivo to veče. Imali smo još sasvim dovoljno love, ja dobru zalihu cigareta i bili smo u prilično lepom mestu. Situacija je izgledala optimistično. Stepen optimističnosti se smanjivao svakim narednim danom. Vreme je prolazilo, novca i cigareta je bilo sve manje. Tražili smo posao. Svaki dan. Ozbiljno. Po ceo dan špartali na suncu, bili dosadni, vraćali se po par puta. Jednostavno, nije išlo.
Kad krene loše…
Situacija je davno prestala biti zanimljiva. Prošlo je nekih desetak dana. Dare je stalno popunjavao neke aplikacije on-line. Ja ne. Nisam verovao u to.
U celom tom očaju pronalazimo oglas agencije za zapošljavanje. Treba da se ide 30 milja od mesta gde živimo. Menjamo tri prevoza. Velikih 1.5 USD svaki. Stižemo na vreme za orijentaciju i sastanak. Ekipa kao iz “Sin Sitija”. Ali nije baš da smo imali izbor. U pitanju je posao na rashodovanom nosaču aviona. Treba skidati neku gumenu oplatu. I pre toga proći “drug test”. ”Jao žurka”, prošlo mi je kroz glavu. Objasnio sam situaciju čoveku koji je radio tamo. Nasmejao se nonšalantno i rekao da ćemo to srediti bez problema. Pogledao sam ekipu oko sebe i shvatio da ja nisam najveći problem.
Dva čoveka sa tri dolara
Dakle, vratili smo se nazad. Jos 4.5 USD. Nadali smo se da je tih 9 USD uloženo pametno. Sutra mi je zvonio telefon. Rado bi me primili, pošto Dare nije hteo to da radi, ali nisam US državljanin. Reče mi ovaj čovek da će se nešto otvoriti za dve nedelje. Voziš viljuškar, u nekom skladištu. Odlična stvar je bila što sam imao dozvolu za viljuškara, a malo lošija što nismo imali novca ni za još pet dana. Situacija je postajala ozbiljna. Braća Turci su počeli polako da mi okreću leđa i nisu više hteli da mi pozajmljuju cigarete. Nekako nisam ulivao nadu da ću ikada imati da im vratim. Na slavnu zajedničku prošlost se nisu obazirali.
Sećam se da smo došli do 3 dolara. Naša ukupna finansijska moć je predstavljala 3 dolara. Otišli smo u “Food Lion” da kupimo hleb. Jedan je bio oko 2 USD a dva su bila nešto malo ispod 3 USD. Ali sa karticom. Koju nismo imali. Čovek na kasi nam reče da moramo platiti 4 USD. Bez kartice. Ja slegnuh ramenima i krenuh da vratim jedan hleb. Iz nekog razloga nije me bilo sramota. Utom dođe neka fina žena, ispostavilo se menadžerka, i otkuca nam popust. Jeste nas gledala nekako sažaljivo, no mi dobismo ono po šta smo krenuli.
Bio je četvrtak. Zvao sam kuma u Srbiji, obajasnio mu kakva je situacija. Roditeljima nisam smeo. Rekoh mu da se snađe i što pre pošalje novac. On reče: “hoću do ponedeljka”. Ponedeljak je izgledao strašno daleko.
Tog popodneva smo po stoti put obilazili mesto i negde oko pola tri, u jednom restoranu su zaključavali kod smo naišli. Setili su nas se, a kako i ne bi. Mislim da su nas svi znali. Rekoše da im treba jedan “dishwasher”. Složili smo se da krene Dare. Mislim da je on bio slabiji sa engleskim. U petak je stigao prvi prokrijumčareni sendvič. Posle smene. I ja bih uradio isto u datoj situaciji. Nismo imali ni na koga da se oslonimo osim na sebe.
Prvi, drugi… šesti posao u Americi
U subotu sam opet tražio posao, te dođoh kod restorana da sačekam Dareta. Gazda me je pozvao unutra i reče mi da su otpustili neku devojku i da je spreman da me trenira za konobara. Kaže, dobar ti je engleski, a i bio si dovoljno uporan. Čitaj – dosadan. Kaže, dođi u ponedeljak. Ja došao u nedelju tj. sutradan. Pola sata pre svih. Kažem gazdi da želim da budem tu i malo da gledam šta se radi. Nije rekao ništa, ali video sam da je bio zadovoljan. Muvao sam se neko vreme, pratio šta se dešava, i za trud sam oko 11 bio nagrađen sendvičom. Kako je lep taj sendvič bio. Danas nema takvih.
U ponedeljak sam već zaradio prvi novac. Otišli Dare i ja u šoping. Sutradan i Dare dobio isplatu za tih par dana. Padoše tu cigare i pivo. Virginia Beach je ponovo postajala lepa. U narednih nekoliko dana, obojica smo našli drugi posao. Kad neće neće, ali kad krene krene. Meni se nije dopao taj posao, sećam se da mi je neko obećao da će me trenirati za servera popodne. I ja tu dam otkaz. Neiskustvo klasično. Prvo nađi drugi posao, pa onda daj otkaz. Ubrzo sam našao i treći. Ni tu se nisam dugo zadržavao.
Nekog 10. avgusta, kada je većina američkih klinaca otišla, dobio sam posao servera i u drugoj smeni. Bilo je vreme da se zaradi neki ozbiljan novac. Uzimao sam sve smene, prihvatao sve stolove. Otprilike oko 10 uveče, pre zatvaranja, većina konobara bi prestajala da uzima stolove, ja sam ih uvek sve kupio sa nesmanjenim žarom. Oni su hteli samo da završe smenu, odu kući i otvore pivo. Ja sam hteo da zaradim što više. Uvek sam ostajao poslednji i isplatilo se. Dosta sam nadoknadio. I dobro zaradio.
Nakon toga odlazim na peti posao, prodavnica suvenira. Dosadan posao do besvesti. Tad sam rekao da ću uvek pre pristati da ceo dan istovaram džakove, nego da ceo dan ne radim ništa. I na kraju septembra sam najzad pronašao šesti posao, u jednom od najboljih restorana u VB. Preko nekih prijatelja gazda mi je poručio“neka dođe onaj momak što se pojavljivao deset puta, da vidim kakav je”. Prao sam sudove 10 dana. Pre polaska, gazda je seo i rekao mi: “Dobar si radnik. Poslaću ti offer za sledeću godinu i daću ti poziciju buffet runner”. Odgovorio sam mu: “Hvala, ali hoću da budem server”. Nasmejao se i odgovorio: “Kod mene studenti ne rade kao serveri”. Ja rekoh “OK, onda ću se snaći na drugoj strani.”
Elem, sledeće godine mi je poslao job offer. Za servera. Naredne dve godine mog učestvovanja na programu nisam menjao ni mesto, ni restoran, ni poziciju.
Virginia Beach je bila lepa. A menadžerka Food Liona, koja je provukla karticu za popust, zvala se Emily.