Priprema i polazak na Work and Travel program
Ja sam hteo da idem preko druge Work and Travel agencije, ali su ispale neke komplikacije u vezi sa poslom u Americi. Ponudili su mi drugi koji sam odbio. Tako sam došao u IDEAS Work and Travel tek početkom maja.
Bio sam srećan što sam imao bilo kakav posao da izaberem, i bilo je malo napeto jer smo bili u vremenskom škripcu, pre svega jer sam morao da stignem u Ameriku do 25. maja. A baš tada se i ambasada selila. Za neverovati, ali smo uspeli.
U avionu sam bio već 21. maja. Izvadili su me iz neverovatne situacije.
Kada je reč o smeštaju, prvi čovek s kojim sam imao kontakt po dolasku u SAD je predstavnik sponzorske agencije čiji je zadatak bio da nam obezbedi smeštaj.
Smeštaj je bio sasvim solidan u svakom pogledu. I higijenski i prostorno. Deliš sobu ili kuću sa ljudima iz drugih država. U našem slučaju su sponzori bili raspoloženi da pomognu oko prostora, nameštaja ili interneta, šta god da nam je bilo potrebno. Meni je jedino smetala cena, jer sam shvatio da za taj novac mogu da nađem nešto bolje.
Napominjem da sam dobio sve što je pisalo u ugovoru. Druga je stvar što sam za iste pare mogao da nađem bolji smeštaj. Ali niko mi nije branio da ga promenim i ja sam to i učinio.
Prvi posao u Americi
Najviše iskustva stekneš tokom prvog meseca na Work and Travel programu i tada se vidi od čega si napravljen. Sam si i nema nikog da ti pomogne. Moraš da pokažeš da si sposoban kako bi dobio što bolji posao.
Naravno, ljudi obično idu zajedno sa nekim i to je mnogo lakše, ali ja sam otišao sam.
Počeo sam da radim u „Vafl hausu“. To su klasični američki restorani. Nalazi se pored puta i ljudi svraćaju da se odmore i jedu. Meni je bilo neverovatno da čak i noću ima dosta gostju, u periodu od tri do pet ujutru. Ja sam radio uglavnom noćne smene.
Ostali studenti su najčešće bili iz azijskih zemalja. Neki od njih izuzetno govore engleski tako da smo mogli da se družimo.
Oko pet dana sam radio kao pomoćnik servera, kako bih video kako se taj posao radi. Radio sam za vreme doručka. Amerikancima je doručak poput nekog rituala i retko ko doručkuje kod kuće.
Na doručak uglavnom dolaze meštani koji se poznaju sa radnicima i vlada veoma prijateljska atmosfera.
Račun se piše ručno i kuca se na onim starinskim kasama i oni ne žele to da promene.
Kroz taj prvi posao sam sebe spremio za neke ozbiljnije zadatke. Moram da kažem da nisam imao nikakvog iskustva u konobarisanju, ali su me za sedam dana potpuno obučili.
Iznenada sam dobio priliku da radim, mada je trebalo da i taj dan samo pomažem, jer im je u drugom njihovom restoranu falio konobar. Pitali su me da li želim i kad sam pristao odvezli su me tamo. Posle nekoliko sati mog prvog radnog dana imao sam 80 dolara bakšiša u džepu.
U narednom periodu sam radio kao konobar i to uglavnom noću. Tu tek nikad nije bilo dosadno, jer dolaze ljudi posle izlaska da nešto pojedu i bilo je dosta novca.
Novi grad i posao na sve strane
Upoznao sam se sa grupom naših studenata koji su tražili kuću, jer ih je njihova agencija prevarila. Oni su radili po raznim marketima u okolini. Pošto sam i ja želeo da promenim smeštaj i u „Vafl hausu“ su mi ponudili da pređem u Miramar, blizu Dastina gde sam do tad bio.
Tako sam se pridružio našim ljudima koji su iznajmili kuću tamo. Bilo ih je osamnaest. Kuća je udaljena 35 metara od plaže, a zvali su nas „Serbian party house“. Iako radiš dva posla jedva čekaš da dođeš kući i da se družiš.
To je bio najbolji dao dana, kada svi prepričavaju šta im se tog dana događalo. Ne možeš da spavaš, jer ti se razgovara s ljudima, niko nije ni hteo da spava.
Ubrzo sam uvideo da mogu da zaradim više u drugim restoranima u dnevnim smenama. Dobio sam posao u „Aj hopu“ negde mesec dana posle mog dolasa u SAD. U Destinu sam radio i u „Krispi krimu“ koja se bavi proizvodnjom krofni. Sedam dana kasnije nalazim tri nova posla.
Sve učiš ispočetka, novi meni, nova jela, nove cene, ali za nekoliko dana se sve nauči. A tu je mnogo veći novac nego na drugim poslovima. Ljudi koji su živeli sa mnom radili su u marketima, ili su izdavali opremu na plaži za devet dolara po satu. Neke devojke su čistile sobe po hotelima. Posao u restoranu je rizičan jer je satnica 4,75 dolara po satu i zavisite od toga koliko imate mušterija.
Dakle, prelazim u palačinkarnicu „Aj hop“ gde radim drugu smenu i zarađujem nešto malo više novca. Sada mogu noću da spavam, a pre podne počinjem da radim u luksuznom restoranu Tomi Bahama. Zbog toga što nisam imao mnogo iskustva u poznavanju vina i tih stvari sam počeo da radim kao „food driver“ – stojiš ispred kuhinje, oni izbacuju hranu, a ti serviraš. Tu postoje pravila serviranja kojih morate da se pridržavate.
Mesta su numerisana i vi znate kome šta nosite i šta se na koji način servira.
To je bilo neverovatno iskustvo za mene. Ali ja sam došao tu na tri meseca i nisu bili u mogućnosti da me obučavaju za konobara.
Pre posla uvek imamo sastanak gde se iznosi plan rada. Proba se sva hrana koja je tog dana na meniju da bismo znali šta je šta. Kuvari dolaze ranije da spreme za nas.
Menadžer me je u tom restoranu jednom uhvatio za rukav i rekao: „Dođi, zaslužio si“, a onda me uveo u kuhinju, gde mi je dozvolio da probam sve soseve, a ima ih oko sto, i svu vrstu ribe.
Tokom jula sam radio od 10 ujutru do 2 ili 3 posle podne, maksimalno pet sati, a zarađivao sam oko 80 dolara bakšiša i satnicu od 5 dolara.
Nikad nisam imao manje od 50-60 dolara, ali to znači da nisam ništa radio. A uzimao sam do 120 dolara dnevno. Što je neverovatno za pet sati rada.
U palačinkarnici sam zarađivao oko 100 dolara.
Sredinom jula sam napustio palačinkarnicu „Aj hop“ i prešao u drugi restoran, gde sam prošao obuku za tri dana.
Tada sam prvi put počeo da služim alkohol i to je bio moj najteži posao. Restoran nije bio luksuzan kao prethodni, ali je bio mnogo popularan. Imali samo po dvadesetak konobara u smeni.
Ljudi su uglavnom raspoloženi, dođu na pivo ili koktel. Pored je šetalište odakle su ljudi dolazili da jedu. Uglavnom smo sluižili morsku hranu.
Bilo je veoma zanimljivo i zarađivao sam po 200 dolara za veče. Nikad ispod 150. Jednom sam za duplu smenu zaradio 400. Posao je stresan i dinamičan, pa je normalno da se dešavaju i greške.
Kasnije sam samo tu radio.
Rad i zarada u Americi
To je najbolje u Americi. Ako želite da radite i zaradite, možete. Koliko god možete da izdržite, toliko poslova možete da imate. Bilo je posla gde hoćeš.
Odeš u prodavnicu da kupiš nešto, oni te pitaju da li želiš da radiš.
Svaka odgovornost nosi mnogo veću zaradu tamo. Najmanja zarada je bila 9 dolara po satu, za one koji nisu želeli posao koji zahteva bilo kakvu odgovornost.
Kada bih mogao ponovo da odem, ja bih ponovo radio isključivo u restoranima.
Ja sam došao kao neko ko ne zna ništa da radi, a za dva meseca sam od najgoreg stigao do luksuznog restorana. Imaš mogućnost da ostvariš sve što zamisliš, samo ako hoćeš da radiš. To se tamo mnogo ceni. Ljudi koji odavde odu tamo „eksplodiraju“ u profesionalnom smislu.
Ne mogu da kažem ni za jedan aspekt života u Americi da nije bio dobar. Ja sam se vratio kao drugi čovek, to je moje iskustvo. Najmanje zbog novca koji sam zaradio, već zbog iskustva i načina života. Uzmeš od njih dobre stvari, a zadržiš svoje kvalitete i postaješ mnogo radniji, vredniji i iskusniji.
Svima kažem da idu ako žele, jer nema razloga za strah.
Država je bezbedna, pijateljksa, niko te neće pitati odakle si. Ceni se rad, zarada je sigurna, nema problema sa plaćanjem. Od tebe zavisi gde ćeš završiti, jer ti je sve otvoreno.
Nemam ni jednu veliku zamerku.
Ko god se tako žalio imao je problem sam sa sobom, a ne sa Amerikom.
Sa tim zarađenim novcem, kakav god posao da si radio, imaćeš dovoljno da putuješ gde hoćeš i koliko hoćeš.
Ja sam želeo da vidim samo Njujork, dok su mnogo obišli sve već gradove. Ako si otišao tamo sa ciljem da zaradiš, to ćeš sigurno i da postigneš. Naročito ako radiš u restoranu, to je moje iskustvo sa Work and Travel programa.